Данас је у Свечаној сали Матице српске у Новом Саду уручена прва Међународна награда за књижевност – ,,Александар Тишма“, мађарском писцу Ласлу Дарвашију. Дарваши је награђен за књигу прича Зимско јутро (Бог. Домовина. Породица) објављену на немачком језику 2016. године. Награду је уручила председник жирија, швајцарска књижевница Илма Ракуза.
Поздрављајући присутне званице Драгана Милошевић, покрајински секретар за културу, јавно инфомисање и односе са верским заједницама истакла je да јој је учињена велика част што је у прилици да поздрави Ласла Дарвашија првог лауреата међународне награде за књижевност ,,Александар Тишма“. Ово је историјски тренутак, јер се Тишмина награда додељује први пут, награда у спомен акдемика и великог, нагласила бих грандиозног писца не само у националним, већ и у европским оквирима. Његова дела Књига о Бламу, Употреба човека, Вере и завере и друга, како време неумитно тече након његове смрти, из дана у дан додају нову раскошну нијансу у својеврсну трајну позлату. Тишма је због тога ванвременски писац и парадигма врхунске, непролазне књижевности.
Тренутак чине посебним и величине чланова жирија Ђерђа Конрада, Петера Хандкеа, Илме Ракузе, Матијаса Енара и Владиславе Гордић Петковић, од чијег помена сваком познаваоцу књижевности застане дах. Због тога ова награда иде у праве руке, а сигурна сам да је и сам Ласло Дарваши поносан на ту чињеницу.
На свечаности су говорили Андреј Тишма, председник Фондације, који је истакао да је 24. јун, дан доделе награде одабран као подсећање на 1992. годину, када је пред више хиљада Новосађана, на иницијативу великог писца, одржана молитва за мир представника свих верских и конфесионалних заједница у граду. Драган Станић, председник Матице српске, истакао је да се овом наградом наставља својеврсна симбиоза великог писца и Матице српске, која је обележила ауторов радни век у овој институцији.
У образложењу награде, жири у саставу Илма Ракуза , Ђерђ Kонрад, Петер Хандке, Владислава Гордић Петковић и Матијас Енар навели су да се аутор у 35 новела бавио нарушеним породичним односима, социјалном немаштином и запостављеношћу, мржњом према странцима, криминалитетом и несрећама, али и мистериозним дешавањима која свакодневни живот избацују из такта. Свеједно да ли је реч о млађим људима, инвалидима, музичарима или очевима и синовима, Дарвашијеви ликови захваћени су неком врстом носталгичне неутешности чија апсурдност понекад подсећа на Kафку. На виртуозан начин аутор изражава њихова осећања и дела, стварајући великом сугестивном моћи кошмарне светове који уједно шокирају и фасцинирају. Магија Дарвашијевог језика уме да трансцендира чак и оно најстрашније. То његову књигу чини јединственим читалачким доживљајем.“
Захваљујући се на признању Ласло Дарваши је рекао да су његове 53 приче настале, не да би подизале ограде, већ само да би о њима говориле. Ове новеле не траже непријатеље, али говоре о томе како човек изгледа, када сам себи постане непријатељ. Новеле не проглашавају слободу, већ говоре о томе како слобода боли, јер изискује стални рад и свакодневни напор.