Нови Сад/Будимпешта, 28. март 2022.- Подсекертар покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама Станислав Радуловић и помоћници ресорног секретара Јелена Добровић – Бојановић и Мирослав Илић присуствовали су свечаном отварању изложбе „Свети Сава Српски“ Историјског музеја Србије, која је протеклог викенда постављена у Текелијануму у Будимпешти.
У уводном делу присутнима се обратио епископ будимски и администратор темишварски, господин Лукијан.
Станислав Радуловић изразио је задовољство и част што има прилику да се обрати високим званицама и присутнима, у задужбини првог српског доктора правних наука Саве Текелије, с темом под називом Номокaнон Светог Саве – правни споменик и његов значај за устројство српске средњовековне државе и цркве.
Полазећи од кључног значаја Светог Саве за српску државу, народ и цркву Радуловић је истакао важност Законоправила, односно Номоканона, као велике прекретнице у историји Српске православне цркве и државе.
„Законоправило Светог Саве неспорно је први правни документ у средњовековној Србији, којим је кодификовано дотадашње средњовековно српско право, које је почивало на римско-византијском праву и правним изворима. Законоправило, такође, сведочи о правној уређености средњовековне српске државе“ истакао је Радуловић и додао да оно представљало први предуслов за изградњу друштва, имајући у виду да се пре тога судило „према обичајима и здравој памети“. Свети Сава је тежио да уз моћну Цркву постоји и моћна држава, а за то је био потребан моћан владар, и исто такво законодавство. Утисак је да неспорни квалитети Законоправила Светог Саве, који су препознати у многим словенским државама, нису били довољни да се овом писаном правном споменику посвети заслужена пажња. Верујем да ће се, у времену пред нама, његовим проучавањем поново ставити у фокус вредности овог правног споменика.
Мирослав Илић се је одржао предавање са темом „Задужбинарство Немањића, савремени модел успеха.“
Уводећи присутне у тему, Илић је истакао да историја Српске Цркве и историја српског народа је, како то бележи Радован Биговић, историја задужбинарства. Задужбинарство има дуго историјско трајање у српском народу и неодвојиви је део православне хришћанске традиције као и српског националног идентитета.
У Аустријској монархији Срби су остварили велике домете на културном и духовном пољу. Митрополит београдско-карловачки Мојсије улаже сав иметак у школу с циљем да „изведе народ из таме незнања“. Њега следе митрополити Вићентије Петровић који доводи руске учитеље из Кијева и авангардни Павле Ненадовић који оснива Латинску школу.
Обнова српске државности током XIX столећа дала је замах и обнови задужбинарства. То је време када се задужбинарство и ктиторство проширује и на грађанску елиту, те се оснивају нови посебни фондови намењени култури, просвети, науци, уметности, издаваштву. То је златно доба наше новије историје са огромном концентрацијом великих људи.
Закључујући своје излагање Мирослав Илић је истакао да у јеку кризе хришћанске културе у Европи, Мађарска и Србија данас развијају авангардан приступ међудржавне сарадње, управо зато што чувају темеље своје државности и свог постојања, а ти темељи заправо подразумевају хришћански начин живота.
Гостујућу изложбу Историјског музеја Србије, отворила је директорка Историјског музеја Србије др Душица Бојић.