Помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама задужен за верске заједнице Мирослав Илић, одржао је протеклог викенда у Гимназији „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду, предавање на тему „Задужбинарски етос Немањића“. Српска православна црква, епархија Бачка је ово предавање организовала поводом великог јубилеја – осам векова постојања православне духовности.
По речима помоћника Илића задужбинарство има дуго историјско трајање у српском народу и неодвојиви је део православне хришћанске традиције. Уопште узев, историја Цркве и историја српског народа је историја задужбинарства.
„Српско задужбинарство, којем је печат дао сам Свети Сава, развија вредности хришћанске етике“ истакао је он и додао да се пре свега оно бави човеком; бави се и економским и технолошким напретком јер га директно стимулише, али се изнад свега и пре свега бави човеком.
Наше најзначајније задужбине су манастири, како Илић наводи и прецизира да су сви српски владари, а и многе велможе, оставили задужбине без којих Срби не би имали места у светској културној баштини (Сопоћанско фрескосликарство = фрескосликарство Сикстинске капеле) и многи други.
Немањићи нису били дародавци само на српском етничком простору. Они су били ктитори и приложници у Светој Земљи, у Јерусалиму (Драгутин и Милутин су мецене манастира Свете Катарине на Синају), у Италији (Барију), Бугарској, Грчкој итд.
Свети Сава је био човек у којем су се срели Исток и Запад у пуној хармонији, истакао је Илић и навео да је управо Свети Сава био наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак. Обилазећи свој народ и делећи благослове, милостињу и поклоне, он је делио и конкретне упуте за рад, учећи их како да помажу једни другима појединачно и мобама.
„После Немањића, Лазаревићи и Бранковићи су наставили традицију ктиторства и задужбинарства“ истиче Илић и наводи пример Бранковића, који оживљавају духовну културу, тако да фрушкогорски манастири постају настављачи светосавског православља.
Обнова српске државности током XIX столећа дала је замах и обнови задужбинарства. То је време када се задужбинарство и ктиторство проширује и на грађанску елиту, те се оснивају нови посебни фондови намењени култури, просвети, науци, уметности, издаваштву.
Један од највећих српских добротвора и задужбинара био је београдски трговац Никола Спасић, сматра Илић и додаје да је он имао огромну имовину, понајвише у Кнез Михајловој улици. Мира Софронијевић истиче да је његова задужбина, након што је постала власништво српског народа по његовој смрти, била равна Нобеловој фондацији.
Било је развијено задужбинарство и код Срба у Далмацији, Хрватској и Славонији. Познати су многи добротвори, посебно Дубровчани Нико Бошковић, Љубомир Вујновић, Константин Вучковић и други. У Загребу је то био чувени Владимир Матијевић, Стеван Калембер, Павле Аршинов, док је у расејању најпознатији био Михајло Пупин, закључио је у свом предавању Мирослав Илић.