Помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама Мирослав Илић, отворио је синоћ изложбу „Београдски опус Николаја Петровича Краснова (1922–1939)“ у Спомен-збирци Павла Бељанског. У свом обраћању Илић је публику на почетку излагања подсетио да нигде на свету руска емиграција није примљена као у Србији и међу Србима, који су, отрпели огромне жртве у Првом светском рату, претходно тек изишавши из два балканска рата, као и да се она углавном сводила на уливање тзв. интелектуалне елите на наше просторе, о чему говори и чињеница коју је изнео Андреј Тарасјев, тврдивши да је међу прогнанима било 90 одсто писмених, а преко 75 одсто образованих и високообразованих.
„Један од тих знаменитих стваралаца био је и руски, царски архитекта Николај Петрович Краснов. Пројектовао је репрезентативне објекте за племство и елиту, уређивао и реконструисао историјске грађевине и зато ми изузетно задовољство и част чини што 160. годишњицу његовог рођења обележавамо у Новом Саду, у овој знаменитој установи културе којој је оснивач Покрајинска влада“, закључио је Илић честитајући лауреату Спомен-збирке Павла Бељанског на изузетном труду и доприносу српској култури и историографији, уједно проглашавајући изложбу отвореном.
Управница Спомен-збирке Павла Бељанског, Мр Милана Квас изразила је задовољство што се континуираним радом са историчарима уметности кроз овај пројекат остварују идеје оснивача Спомен-збирке, и нагласила: „Овим пројектом стимулишемо рад младих историчара уметности подстичући их да се даље баве струком, да осете практичан рад – како теорију претворити у праксу, да искусе дух музејског рада и доживе нашу кућу као пријатељску, као установу која ће им се увек наћи при руци у даљем истраживачком раду и професионалном достигнућу“.
В.Д. директора Завода за заштиту споменика културе града Београда Александар Ивановић осврнуо се на значај споне уметности и архитектуре, нарочито у смислу капиталних грађевина које једном граду, према његовим речима, дају обележје и идентитет, истичући аквареле и цртеже Краснова као дела настала од једног свестраног и великог уметника који је стварао у изузетно тешким временима.
Ауторкин ментор проф Александар Кадијевић, нагласио је да Краснов није 1921. године у Србију са Малте дошао да спроведе колонизаторску мисију, већ да идеју југословенства у архитектури са већ пуно руског сензибилитета, додатно обогати са једним новим концептом који је видљив у архитектури Краљевине СХС, као и Краљевине Југославији.
Сања Кипроски, ауторка изложбе изразила је дубоку захвалност на престижном признању – јубиларној 55. Награди Спомен–збирке Павла Бељанског, које за њу лично представља иницијативу и подстицај у даљем научном раду, а њеном изложбом о Краснову у Београду отворена је међународна манифестација Дани европске баштине.
Бељански је ово признање осмислио као подршку младим историчарима уметности, охрабрујући их да се посвете научном раду. Захваљујући пракси уведеној 2000. године, поједини награђени радови су реализовани у виду изложбе и пратећег каталога, као што је случај и са овим, чији каталог је следећа фаза пројекта, те се на тај начин постиже двоструки циљ, очување сећања на уметнике који су оставили трага својим радом, као и интродукција младих историчара уметности.